Ishrana

Voda

 

Voda je prva i najvažnija čovekova potreba. Bez hrane čovek može izdržati prosečno do 26 dana (ako pri tom troši vodu), a bez vode samo par dana (najviše 7). Voda sačinjava oko 70% naše telesne težine, a gubimo je jako brzo i jako često (mokrenjem, izmetom, znojenjem, disanjem…). Ukoliko se ovaj gubitak ne nadoknađuje dolazi do dehidracije, isušivanja kože, naglog gubljenja telesne težine i u krajnjem stadijumu, smrti.

Da bismo što racionalnije trošili vodu moramo znati da su čovekove potrebe za njom različite u zavisnosti od godišnjih doba (temperature) i fizičke aktivnosti. Što su spoljašnje temperature veće i što je fizička aktivnost veća to su i potrebe za vodom veće. Lako zaključujemo da ako sedimo u hladovini, ako mirujemo i ne izlažemo se fizičkim aktivnostima onda su i potrebe za vodom mnogo manje. Ukoliko su u uslovima nedostatka vode neke fizičke aktivnosti neophodne onda ih treba prebaciti u noćne sate – danju odmaramo a noću radimo.

Evo opštih napomena kako se treba ponašati u uslovima kada nemamo dovoljno vode na raspolaganju:

  • vodu piti u periodičnim razmacima, u manjim količinama i polako, zadržavajući je što duže u ustima
  • smanjiti izlučivanje vode iz organizma: izbegavati sunce i fizičku aktivnost (kretati se i raditi samo noću)
  • izbegavati hranu bogatu belančevinama (meso i sl.) i jače začinjenu (ljuto, slano) a uzimati hranu bogatu ugljenim hidratima i sočne namirnice (voće…)
  • izbegavati pušenje, disanje na usta i razgovor, a izazivati lučenje pljuvačke žvakanjem nekog predmeta (dugme, šljunak, žvakaća guma…)

Pronalaženje vode

U prirodi nije tako teško pronaći vodu kako bi ste na prvi pogled pomislili. Ukoliko planirate boravak u prirodi onda će svakako pomoći da se o terenu koji ćete posetiti informišete kod onih koji su na tom mestu već boravili, sa naglaskom na pitanje – gde se nalazi voda?. Možete nabaviti i topografske karte sa obeleženim izvorima, a možete se informisati i na licu mesta od lokalnog stanovništva. Ukoliko svega ovoga nema onda vam opet preostaje improvizacija.

U potrazi za vodom imajte sledeće na umu:

  • atmosferske vode (kiša, otopljeni sneg…) upijaju se u zemljište i usled nepropusnih slojeva, teku u pravcu nagiba tla i izbija na nekim mestima praveći izvore. Oni su obično na padinama, jarugama, obodima dolina, tamo gde ima drveća i bilja koje traži mnogo vlage (vrba, trska, šaša…), tamo gde je bilje više zeleno i gde je vegetacija bujna
  • znak podzemnih voda su vlažna zemlja, tragovi koji pokazuju da su tu kopale životinje, ili mesto iznad koga lebde mušice. Na takvim mestima je sigurno nedavno bilo vode, ili je pak voda blizu površine. Voda može da se nađe i u koritima potoka i reka koje presuše u leto, tako što se korito kopa uz ivicu izbočenih okuka
  • na kraškom terenu vodu treba tražiti u pećinama, vrtačama i sl.
  • na planinskom terenu, u uvalama i jarugama okrenutim prema severu i zaštićenim od sunca, dugo se može zadržati sneg
  • kišnica i sneg mogu odlično poslužiti, i znajte da se oni zagade tek kada dođu u dodir sa objektima na zemlji. Izuzetno u slučaju rata i RBH dejstava, mogu se zagaditi još u vazduhu.

Pri svemu ovome strogo vodite računa da voda ne bude higijenski neispravna (zagađena) jer može doći do toga da se zarazite i razbolite. Nemojte piti ustajalu vodu ili mutnu vodu (mada ni bistrina ne garantuje da je voda ispravna za piće). Neispravnu ili sumnjivu vodu pre upotrebe obavezno dezinfekujte. Evo nekoliko načina da to uradite:

  • najjednostavnije dezinfikovanje je kuvanjem (da voda vri) u trajanju od najmanje 10 min.
  • tabletama za dezinfekciju vode (Pantocid, Halamid i dr.). U bistru vodu se stavlja jedna tableta na litar vode, a ako je voda obojena odnosno mutna stavite dve tablete. Voda se dobro promućka, tablete moraju potpuno da se rastvore, i posle pola časa ovakva voda može da se pije
  • hlornim krečom – u odnosu 0,5g na 100l vode. Postupak: hlorni kreč se prvo rastvori pa onda sipa u vodu i dobro promeša. Posle pola časa voda se može piti ako se pri tom oseća miris hlora (dokaz da je dobro dezinfekovana). Ako mirisa nema, ponavlja se hlorisanje dodavanjem još 0,5g hlornog kreča
  • jodnom tinkturom – stavljanjem 6-7 kapi na jedan litar vode, koja se zatim dobro promućka, ostavi da stoji pola časa, pa tek onda pije.

Dobijanje vode

Vodu za piće možemo jednostavno i vrlo lako dobiti od atmosferske vode koja se javlja u nekoliko oblika. Na bezvodnim terenima i u planinskim predelima mogu se upotrebiti kišnica, sneg i led.

Kišnica se na improvizovani način sakuplja sa rasprotrtih cerada, šatorskih krila ili bilo kog drugog nepromočivog materijala, tako što se odvodi u posude ili iskopanu jamu čije smo zidove pre toga obložili
nepropusnim materijalom (glina, najlon…). Kao sabirna površina može nam poslužiti i obično platno, jer kada se natopi vodom kapi klize po njegovoj površini isto kao da je od nepromočivog materijala.

Sneg je najbolje otopiti i koristiti tako dobijenu vodu. U nedostatku goriva za topljenje, sneg se može topiti na suncu ili tako što se stavi u bidon, čuturicu, najlon kesu i onda pod odeću, da bi ga otopila temperatura tela. Ako se žeđ gasi neotopljenim snegom, bolje je prvo napraviti grudvu jer sirovi sneg ne gasi žeđ baš efikasno. Uvek prvo skinite gornji sloj (koru) i uzimajte onaj sneg koji se nalazi ispod. Isto tako pazite da ne uzimate sloj snega koji je na zemlji jer i površinski i najniži slojevi mogu da budu zagađeni. Nije preporučljivo da se jede sneg kada smo zagrejani, umorni ili kada nam je hladno, jer to dodatno snižava telesnu temperaturu. 

Led je mnogo ekonomičniji za dobijanje vode jer se za dobijanje iste količine vode troši upola manje goriva. Kao i kod snega vodite računa koji led uzimate za topljenje: neka to bude sa onih mesta koja su čista, odnosno neka led bude kristalno proziran. Led koji je taman, ima prljavu boju i sastojke zemlje ili peska nemojte koristiti za dobijanje pitke vode.

Rosa u krajnjoj nuždi može da posluži za gašenje žeđi. Za njeno sakupljanje mogu da posluže hladne metalne površine ili hladno kamenje (naslagano u vidu piramide) na kojima se kondezuje vodena para. Rosu
treba skupljati pre izlaska sunca, jer vrlo brzo ispari.

Morska voda može poslužiti za dobijanje vode za piće. Slanu morsku vodu nikada nemojte piti jer osim što pojačava žeđ, izaziva i pojačano izlučivanje telesnih tečnosti. Pijaća voda se iz morske vode na improvizovani način dobija običnom destilacijom: morsku vodu zagrevamo na suncu ili na vatri, a dobijena para se kondenzuje u vodu oslobiđenu soli (skupljamo je na neki od već navedenih načina). U hladne dane,
morsku vodu zahvatimo u sud i ostavimo da smrzne. Slatka voda se prvo smrzne, a so se koncentriše u sredini kao neka žitka masa. Ovu masu odstranimo, a preostali led otopimo i dobijenu vodu koristimo za piće.

Dobijanje vode iz biljaka

Ovo je vrlo efikasan način dobijanja vode za piće jer vam ne treba skoro nikakav poseban alat ili pribor.
Sveže voće sadrži i do 90% vode. Jednostavnim ceđenjem sočnih plodova, listova i jestivih biljaka možemo dobiti sok za gašenje žeđi. Neke biljke su veoma sočne (čuvarkuća, jarić, kiseljak, zečja soca) pa gase žeđ kada se jedu presne, bez prethodnog ceđenja. Prve dve pomenute biljke su posebno važne jer rastu na stenovitim terenima, gde obično vlada oskudica vode.

Sok se može dobiti i iz stabala pojedinih vrsta biljaka. Najpogodnije su breze, poljski brest, planinski brest, gorski ili mlečni javor. Ovo je ipak ograničeno godišnjim dobom jer sok iz breze se može dobiti u kratkom periodu od početka aprila do polovine maja, a od bresta i javora od polovine marta do kraja aprila. Znači samo u proleće, pa imajte to na umu. Voda ili sok se iz stabla izvlače jednostavno: na visini do 1m od zemlje izbušimo rupu širine 1,5cm (šilom, šrafcigerom, nožem…) i dubine 3-4cm. Rupa treba da je blago nagnuta radi lakšeg oticanja vode. Rupu dobro začepimo (u nju se sada skuplja voda) ili stavimo neku cevčicu (može i od neke biljke), i ispod stavimo sud u koji će da kaplje sok. Ako je stablo većeg obima od 30cm, možete izbušiti i tri rupe. Za 24 časa se ovako može skupiti i do 1l soka (iz bresta ili javora) a iz breze na početku sezone do 7l, a na kraju oko 3l soka dnevno. Sasvim dovoljno. Vinova loza takođe može biti dobar izvor vode. Tečnost se dobija tako što zasečemo lozu što je moguće više a dole je presečemo što bliže zemlji, pa se ostavi da sok kaplje u posudu ili direktno u usta.

Hrana

 

Spremanje hrane u prirodi najčešće zahteva improvizaciju kao i izuzetno dobro poznavanje jestivih vrsta: kako biljaka tako i životinja. Zato je ova oblast sama po sebi previše obimna i prelazi namenu ovog priručnika, ali ću ovde dati neke opšte napomene kao i neke korisne savete koji vam mogu pomoći u slučaju nužde.

Od oko 300 000 vrsta divljih biljaka, više od polovine se može jesti. Količine divljih biljaka i životinja koje se mogu naći, kako po vremenu tako i po vrstama, veoma su različite. Otuda potreba da se često spremaju jela kombinovana od nekoliko različitih vrsta. Za kulinarske potrebe uzimaju se iste količine divljih jestivih biljaka kao i kada se jelo sprema od gajenih vrtnih biljaka. Veoma je značajno da su divlje povrćne biljke i salate čak i bogatije u vitaminima nego kultivisane biljke. Pošto bilje tokom starenja postaje sve bogatije celulozom (otuda i manje svarljivo) i sve više gorko, za ishranu treba upotrebljavati prvenstveno mlade biljke. Najsočnije i najjestivije je mlado bilje u proleće, ili novi izbojci koji izbijaju u jesen. U leto mlado bilje treba tražiti po vlažnim i senovitim mestima.

Gorčina se donekle uklanja tako što se tokom kuvanja odbacuje prva voda. Neke biljke mogu da se jedu i sirove (salate, voće), čime se obezbeđuje više vitamina i minerala. Međutim bilje je po pravilu mekše, svarljivije i ukusnije kada se kuva. Vreme kuvanja zavisi od toga da li je upotrebljeno samo mlado lišće, odnosno biljke, ili isto to u poodmakloj vegitaciji. U drugom slučaju kuvanje je nešto duže i probom treba ustanoviti da li je završeno. Kuvanje povrća obično traje oko 15-30min. Kada se kuva povrće prva voda se obično odbacuje. Kada je bilje gorko, odbacuju se i dve vode. 

Imajte na umu da je meso divljih životinja tvrđe od mesa domaćih životinja. Najjednostavnija jela koja može svako spremiti su razne supe, čorbe, salate… Za to su vam potrebni listovi jestivih biljaka ili njihove bobice (kopriva, paprat, šipak, kupina…). Naberete, iseckate, stavite u vrelu vodu i skuvate. Po potrebi dodajte neku začinsku biljku ili malo soli.

Šta sve možete jesti u prirodi?

Zaista puno toga, a evo šta se najčešće koristi:

  • jestive biljke, pečurke
  • potočni rakov, puževi, žabe, ribe, školjke
  • zmije, gušteri, kornjače
  • skakavci
  • ptice, ptičja jaja
  • sve vrste divljači…

U krajnjoj nuždi možete koristiti mravlja jaja a takođe i crve koje nađete pod korom drveta. U mnogim zemljama (naročito na Dalekom istoku) se mnoge od ovih stvari rado jedu i smatraju za specijalitete. Vrlo se jednostavno spremaju: operete ih od mehaničkih nečistoća (zemlje…), lepo ocedite od vode, i pržite u ulju ili masti. Skakavci se spremaju na isti način. Zbog izuzetnog značaja i zbog mogućnosti jednostavne i lake pripreme, daću i par uputstava za spremanje čaja i hleba.

Priprema čaja

Za pripremanje čaja za jednu osobu potrebno je oko 50g sveže (zelene) ili 5-10g sušene čajne sirovine i 0,5l vode. Sveža čajna sirovina se stavi u vodu koja vri (ključa), sud se poklopi i skine sa vatre, pa ostavi da stoji 5-10min i na kraju procedi. Sasušena čajna sirovina se stavi u ključalu vodu, kuva oko 5min i tek onda skine sa vatre i procedi. Šipak i drugi voćni plodovi se kuvaju do 10min (malo duže). Čaj od šipka će vam biti bogatiji vitaminom C ako se posle kuvanja ostavi da stoji još 30-60min pa tek onda ocedi. Čaj se zaslađuje šećerom, marmeladom, voćnim sirupom, saharinom itd. Ako toga nemate pri ruci jako je korisno piti i gorak čaj. 

Koje su to čajne sirovine tj. čajne biljke? Spisak je sledeći: kleka, žuta zečja soca, kupina, šumska jagoda, gusja trava, petrovac, divlje ruže, jaglika, matičnjak, vranilova trava, majčina dušica, nana, močvarni kaćun.

Vitaminski napici

U prirodi su nam baš zbog oskudne ishrane ovakvi napici više nego potrebni. Pripremaju se od čajnih sirovina, u vidu čajeva. Kad se čaj pusti da odstoji pre ceđenja, sadržaće više vitamina C. Ne preporučuje se ipak da stoji duže od jednog sata, jer se posle tog vremena usled razgrađivanja smanjuje sadržaj vitamina. Imajte u vidu da neke čajne sirovine pri dužem stajanju daju veoma jake i gorke čajeve, pa nisu za pripremu vitaminskih napitaka. Veoma bogati i dobri vitaminski napici se spremaju od iglica četinara. Iglice mladih izdanaka treba otkinuti sa grančica i staviti u ključalu vodu na 2-3min da bi se skinuli voštani sloj i smolaste materije. Zatim se izvade, isitne i stave u sud sa tri puta većom količinom hladne vode. Ostave da stoje 1-2 časa i onda ocede (kroz gazu i sl.). Napitak se zasladi. Jedna čaša ovog napitka obezbeđuje dnevnu potrebu za vitaminom C. Napitak se u dobro poklopljenom i tamnom sudu može čuvati do 2 dana.

Može se napraviti i koncentrat vitaminskog napitka: tu jednoj istoj vodi ekstrahuju se tri partije iglica, ekstrat stavi u sud sa užim otvorom (manji pristup kiseonika) i zagrevanjem upari do konzistencije sirupa, pa se ohladi. Da bi se izbistrio, ohlađenom koncentratu treba dodati belance (1 komad na 3-4l ekstrata), dobro ga izmešati, zagrejati da se belance zgruša, a zatim ostaviti da spadne talog. Bistru tečnost odliti i procediti kroz platno. Bistar koncentrat se onda upari u sudu sa uskim otvorom do konzistencije gušćeg sirupa. Ovako pripremljen koncentrat se može čuvati i do godinu dana u tamnoj i dobro zatvorenoj posudi. Dovoljno je uzeti jednu kafenu kašičicu dnevno da bi se obezbedile dnevne potrebe za vitaminom C. Ovakvi koncentrati prave se od ekstrata dobijenog 24-časovnim stajanjem u zakiseljenoj vodi lišća lipe, breze, lucerke i sl.

Pripremanje hleba

Svi znamo da se hleba sprema od pšeničnog brašna, ali ukoliko nemamo dovoljne količine može se upotrebiti raženo, ječmeno i kukuruzno brašno, krompir, žir, divlje kruške, mekinje, zlatan i druge hlebne sirovine. Uobičajeno je da se pšeničnom brašnu dodaje oko 10% ovih sirovina, a u slučaju oskudice i više. Pogaču možete spremiti na sledeći način: u prosejano brašno se doda posoljena voda i zamesi testo. Srazmera mešanja je u odnosu 100:60, zavisno od vrste i kvaliteta brašna. Pri mešanju treba dodati malo kvasca, ako ga ima. Umešeno testo stoji 15-30 minuta, pa se pogača izvadi, ostavi da stoji oko 15min i potom opet peče još 45-50min. Za pečenje hleba u prirodi koriste se poljske hlebne peći koje se izrađuju od kolja, gline, zemlje i cigle ali one se ovde neće razmatrati. Međutim, ma kako smešno zvučalo, hleb možete ispeći i bez pećnice. Daću vam nekoliko primera, pa iskoristite onaj koji vam najviše odgovara.

Prvi problem sa kojim se možete susresti je: gde zamesiti brašno ako nemate odgovarajuću posudu?! Možda ste zaboravili da u rancu imate čist peškir? Na peškir treba sipati gomilu brašna u obliku kupe, napraviti u njoj udubljenje i tamo sipati so i vodu. Polagano zamesite testo. Od testa napravite tanke dugačke vekne, obavijte ih spiralno oko štapova sa kojih ste skinuli koru. Štapove pobodite oko pripremljenog žara, povremeno okrećite i sačekajte da se testo ispeče. Hleb može da se ispeče i na ravnom kamenu. U tom slučaju imajte na umu da vekna mora biti spljoštena. Važno je i da kamen bude što tanji. Testo možete oblikovati i u vidu pogačica. Sirove pogačice se nanižu na pogodan štap i onda peku.

Praktični saveti

Kako brzo razlučiti jestivo od nejestivog bilja?! Ako biljka luči mlečastu tečnost (izuzetak su koprive i maslačak) i nagriza kožu, nije za jelo, kao ni biljke jakog mirisa. Gricnite malo list ili stabljiku. Ukoliko „skupljaju usta“ – nisu za jelo. Možete jesti bilje koje jedu i ptice i životinje, jer ono nije otrovno. Kada želite nešto da ispečete (meso, ribu i sl), uvijte hranu u alu-foliju i pecite u vrelom pepelu ili žaru. Tako ćete ribu ispeći za 15min (po 7-8min sa svake strane) a meso za oko 40min. Ako nemate nikakvu posudu, poslužite se alu-folijom i napravite sud kakav želite. Ribu (pile, zec i sl) obavijte mokrom glinom i stavite u žar. Posle pola sata ispečena glina se raspukne i jelo je gotovo. Najveći deo krljušti ili perja ostaje u glini. Meso može da se obavije slojem vlažnog papira (ne novinskog) i pokrije sa puno žara tako da do njega ne dopire vazduh. Posle kraćeg vremena pečenje je gotovo. Sve što pečete pecite na žaru, nikako na vatri. Na pripremljenim štapovima možete nanizati kobasicu, slaninu, papriku, luk, i peći. Na poveći ražanj možete (takođe na žaru) peći i kokošku, zeca, ribu, pticu… Na samom žaru jako lepo možete ispeći krompir ili mlade klipove kukuruza.

Izdubljena polovina krompira može da posluži kao posuda za kuvanje jaja. Kora od hleba na jako zagrejanom kamenu može da posluži kao tiganj za pečenje jaja na oko.

Čuvanje hrane

Da bi se hrana mogla koristiti duže vremena, treba je nekako sačuvati. To se najčešće i najjednostavnije postiže različitim načinima sušenja. Biljke se čuvaju sušenjem na vazduhu (promaji). Sunce štetni, ali i to je bolje nego nikako. Pečurke se prvenstveno suše na suncu. Mogu se sušiti na vazduhu, kao i u sušnicama. Tada se izlažu samo toplom vazduhu a ne i dimu. Osušene pečurke se stavljaju u korpe, sanduke i vreće, i čuvaju na provetrenom i suvom mestu. Meso se najprostije čuva sušenjem na vazduhu. Karakteristično je to da se meso onda mora očistiti od kosti, iseći na tanke listove debljine do 2cm, posoliti sa obe strane i obesiti na dobro provetravanom mestu. Ovako osušeno meso može da se čuva kraće vreme. Meso se sigurnije i trajnije konzerviše dimljenjem u pušnicama, uz prethodno salamurenje (čuvanjem u slanoj vodi).

Riba se takođe suši na vazduhu (kratkoročno) ili na dimu (dugoročno rešenje). Ako se suši na vazduhu (kao i meso), onda to traje skoro 5 puta duže nego ako se suši dimljenjem. Ako se suši na vazduhu to traje i do 15 dana, a dimljenje ribe je gotovo posle 2-3 dana. Namirnice u prirodi možete sačuvati i ako ih dobro zatvorite u najlon kesi. Tako ne mirišu i zaštićene su od raznih insekata. Istu tu kesu (ne sme da propušta vodu) možete staviti u potok i sačuvati namirnice par dana, a pri tome ih čak i ohladiti. Možete iskopati rupu u zemlji (bolji je efekat ako je još obložite pločastim kamenom) koju ćete poklopiti grančicama i lišćem – tako ćete dobiti frižider.

Vodite računa da vam je hrana dobro zatvorena (tegle, flaše, kutije), da ne odaje mirise. Otpatke bacajte dalje od logora, na jednom mestu. Najbolje je da iskopate rupu i da je kasnije zatrpate. Nerazgradive materijale (staklo, gumu, plastiku, najlon…) ne bacajte u prirodu i ne ostavljajte ih za sobom! Zmije pogotovu lako osete mlečne proizvode (mleko, sir, jaja) i opsedaće vas neplanirano. Zato vodite računa ne samo kako čuvate hranu već i gde bacate ostatke.

Kako ohladiti?

Ko ne bi poželeo da u vrelom danu negde u prirodi ohladi vodu, lubenicu ili nešto slično? Evo kako ćete napraviti najjednostavniji prirodni frižider: iskopajte rupu u zemlji (efekat je veći ako je još obložite pločastim kamenom) i poklopite je grančicama i lišćem.

Još jedan zanimljiv način: iskopajte rupu u zemlji i tu stavite ono što želite da ohladite. Potom rupu prekrijte zemljom u sloju debljine 20-30cm, ali ne pravite krtičnjak nego natrpani sloj poravnajte sa terenom. Iznad zakopane, recimo lubenice, naložite vatru. Ne treba da bude jaka, već samo da tiho tinja. Za sat-dva razgrnite vatru i iskopajte vašu lubenicu. Poznavaoci fizike znaće da objasne zašto se lubenica tako lepo ohladila… 

Kao prirodni hladnjak vam mogu poslužiti hladni potoci ili bunari, ali sa napomenom da ono što hladite nikada ne može biti hladnije od temperature vode u koju potapate namirnice.

Ishrana u prirodi

Svi smo upoznati sa tim koliko nam je zapravo teško da organizujemo svoju ishranu u toku dana provedenih u planini. Mnogo je faktora koji utiču na to da li ćemo i šta će mo staviti u svoj planinarski ranac i poneti sa sobom. Uvek moramo misliti na težinu, puno konzervi će za sekund otežati ranac tako da ga nećemo moći podići a kamoli šta drugo. Takodje treba razmišljati i o raspoloživom mestu u rancu kao i o rasporedu pakovanja. A kada na sve ovo pridodate i izbirljivost vašeg organizma, onda valjda počinjete da sahvatate o čemu govorim.

Stručnjaci su mišljenja da ishrana u planinarskim uslovima treba da bude sačinjena od žitarica i to 35%, mlečnih proizvoda 15%, mesa 10%, masti 15%, povrća 12%, voća 10% i šećera 3%. Vodu nikako ne smemo zaboraviti. Ona nam je ipak najlakši i najbolji način da utolimo žedj nastalu usled tolikog napora. Žitarice koje nosimo su uglavnom u obliku hleba (peciva nisu preporučljiva za ostavljanje, njih jedite u pauzama u putovanju ili pri poseti nekih naseljenih mesta gde ih možete sveže nabaviti), makarona, testenina, dvopeka, griza, pirinča ili muslija.

Civilizacija nas je naterala da nam hleb postane navika. Nikakao ga ne treba izbegavati u planinarskoj ishrani. Treba ga uvek nositi u dovoljnim količinama (oko pola hleba dnevno za jednu osobu). Jako je bitno izabrati pravu vrstu, jer se hleb brzo suši i budja pa je onda neupotrebljiv. Najbolje bi bilo poneti raženi hleb ili neku od pogača koje se pripremaju bez kvasca ili kupovati hleb za koji smo sigurni da može ostati  duže svež ( gradski hleb iz  pekare  Klas  tzv. SAVA ,može se jesti i do četiri dana). Postoji  još jedno rešenje, a to je dvopek. Ali dvopek se lako mrvi pa nije pogodan za mazanje. Pri pakovanju hleb se može staviti na dno dela ranca predvidjenog za hranu ,osim u slučaju dvopeka, koji se mora staviti na vrh ranca da se ne bi smrvio.Vrlo su zahvalni za ove prilike makaroni i  teastenine. I njih treba pakovati pri vrhu ranca kako se ne bi izlomili. Lako se transportuju i pripremaju, a takođe i kvalitetno i brzo zasite. Griz, pirinač, musli i slično su energetski bogate namirnice. Treba ih uvek nositi pri čemu su musli pogodni čak i za ručak. Pakuju se u sredinu ranca dodatno osigurani  u plastične kese da se ne bi prosuli.

Zbog velike količine važnih namirnica i vitamina mlečni proizvodi i prerađevine uvek igraju  zanačajnu  ulogu u našoj ishrani. Mleko se ne preporučuje jer je veoma kvarljivo, a i loši su uslovi transporta. Umesto njega  se koristi mleko u prahu, nekoliko stotina grama, a koje se priprema veoma brzo sa  toplom  vodom. Da bi se izbeglo stvaranje grudvica, prah se prvo rastopi sa malom količinom  hladne vode pa se onda dodaje topla voda (nešto slično pripremanju pudinga). Dobro bi bilo u mleko staviti malo muslija, kornfleks ili pak običnog keksa te na taj način pojačati obrok. Jogurt, kiselo mleko ili sl. zbog nepraktičnog pakovanja nisu preporučljivi ali se takodje mogu poneti (uz dodatnu pažnju), na jednodnevne ture. Lako se kvare i treba ih popiti već na prvim pauzama u vožnji, kupovati ih  pri prolasku kroz naseljena mesta  gde je proizvod siguran i piti ubrzo po kupovini. Osobe sa osetljivijim želudcem  trebaju ipak da izbegavaju mlečne prioizvode. Pošto postoji velika mogućnost da se mleko i mlečni proizvodi  nabave i od lokalnog stanovništva  ne treba ih ni nositi u nekoj većoj količini. Tvrdi sirevi su odlični i treba ih nositi, ali uvek odrezati one osušene ili buđave površine. Margarin nositi, bogat je vitaminima i mineralima, ali izbegavati Soft jer je obogaćen mlekom, te podložan kvarenju. Pri transportu sve praškaste i rinfuzne proizvode dodatno upakovati u posebne plastične kese kako bi se izbeglo eventualno prosipanje,  i ove proizvode staviti na vrh ranca. 

Meso  je bitno i treba ga nositi uvek sa sobom. Konzervirani proizvodi, mesni narezak, paštete, viršle u vakumiranom pakovanju, sušene kobasice itd. Imaju veliku energetsku vrednost i povoljne su za nadoknadu gubitka energije pri dodatnom naporu.U konzervisanom obliku i sušeni  nisu lako kvarljivi. Polutrajni proizvodi (parizeri, salame) nisu postojani te ih treba jesti što pre, a takodje i meso sa roštilja koje u pravilu treba peći i odmah upotrebiti, naročito u periodu visokih temperatura. Nikada u ishrani ne treba izaostaviti meso i mesne preradjevine jer  je ono materijal od koga se obnavljaju ćelije našeg organizama i grade nove. Treba ih pakovati pri dnu ranca, odmah iznad hleba. Mast se nalazi u dovoljnoj količini u samom mesu te je nije potrebno nositi posebno.

Povrće je korisno ali nije pogodno za transport. Nositi ga u sušenom obliku ili u malim količinama. Povrće se, kao i voće i mleko i voda mogu naći u planini  i kod lokalnog stanovništva. Treba ga uvek transportovati konzerviranog u sredini ili ukoliko postoji slučajno mogućnost gnječenja (paradajz) onda na vrhu ili u zasebnoj kesi pa u ruci.

Voće je takodje jako korisno zbog svog vitaminskog i mineralnog sastava. Takodje se može naći na planini ali nije loše poneti sa sobom uvek malo limuna, jabuka ili npr. banana koje vas mogu brzo i lako okrepiti na kraćim pauzama. Ono se takodje nosi pri sredini, a obavezno se čuva na hladnom i prozračnom mestu. 

Vodu treba pažnjivo konzumirati i u velikom broju slučajeva sa njom treba racionalno raspolagati. Uvek se kod vodje raspitajte koliko tura traje, ima li izvora i koliko vode da ponesete. Potrebe ljudi variraju ali na oko 5 sati pešačenja one su oko 1.5l do 2 l. Pazite koju vodu pijete. Uvek pokušavajte da nadjete protočnu vodu, što dalje od stoke, staja, poljskih klozeta itd.. Uzimati vodu samo sa proverenog izvora.

Šećer treba nositi u svim oblicima. Čokolade i slične preradjevine svima prijaju pa ih uvek nosimo. Šećer u kockama, žuti šećer, dekstroza uvek idu u ranac. Ne zaboravljajte šećer jer vas vrlo lako može vratiti u život. Samo pažljivo sa količinom jer obavezno povlači sa sobom i žeđ.

Napici se nose u prahovima. Dobra su zamena za voće i vitamine. Dosta ih konzumirajte, okrepljuju.

Jako je bitno i kako jedemo. Hranu treba rasporediti na doručak, račak, užine i večeru s tim da na turu nikada ne idemo sa punim stomakom, tj. za doručak jedite malo, a za ručak i večeru obimno i dosta. Nikada se nemojte baciti na hranu odmah po završetku pešačenja.

Uvek se prvo treba odmoriti 10-ak minuta pa tek onda prionite na posao spremanja hrane.

Za kraj jedan savet. Stari je planinarski trik da se pojede malo koncentrata supe sa povećom količinom vode pogotovo pri velikoj iscrpljenosti (veliki umor, drhtavica mišića, otežano disanje). Oporavak je zaista začudjujuće brz.

Korišćen materijal sa websajta www.zeleznicar.org.yu

 

Advertisements

Jedno reagovanje na Ishrana

  1. radivoje kaže:

    Vrlo lijrepo strucno i iskustveno.Prirodnjaci po prirodi hobija i prof posla bixnisa veoma humano predaju najveci kapitsl i moc a to je znanje i vjestine.
    ko daje i dace mu se.
    Vidimo se na terenu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s